ИСТОРИЈА ССПЦ

Слободна Српска Православна Црква у емиграцији је одржала и веру Православну и Светосавље, као и здрави национализам – волети своје изнад свега, али и поштовати туђе.

Данас је Слободна Српска Православна Црква слободна екуменизма и новотарења у СПЦ. Епископи СПЦ служе са римокатоличким бискупима, патријарх српски служи са јеврејима. У Новом Саду, са благословом патријарха протестантске “свештенице” и “бискупине” секу славске колаче. У патријаршијској капели у Београду, стављају “надбискупа” англиканског да седи у трону патријараха српских. Следећи ће ваљда тамо да седи папа римски.

Зато смо, хвала Богу, слободни од тих свих кршења Светих канона.

Слободна Српска Православна Црква је званично регистрована у Америци и Аустралији 1963. године, али је постојала и пре тога. Епископ Дионисије и св. Владика Николај Велимировић су заједно стварали Слободну Цркву. Владика Николај је упорно позивао епископе и свештенике да одбијају наређења Верске Комисије и комунистичке партије, која им доставља патријаршија и да, док је црква у Југославији у ропству, треба се окренути и размишљати својом главом, као што је то урадио митрополит Антоније Храповицки, када је, после Октобарске револуције емигрирао са епископима, свештеницима, монаштвом и верним народом и основао Руску Православну Заграничну Цркву, која и данас постоји. На Конгресу Четника у Чикагу 1954. године, св. владика Николај је позвао на оснивање Слободне Цркве. Владику Николаја су убили, јер су мислили да ако уклоне Николаја, да неће бити никог довољно харизматичног да оствари ту идеју која је била у повоју и да води Слободну Цркву. Епископ Дионисије је наставио борбу против верске комисије која је управљала Синодом СПЦ и поред упорних и бесмислених напада на њега, успео је да сачува своју Америчко-канадску Епархију. Напади су ишли тако далеко да су покушавали да му подметну везе са женама, па непослушност према Синоду и на крају су ширили лажи о његовој мржњи према Епископу Николају Велимировићу. Када ништа од тога није уродило плодом, против свих Светих Канона су му судили у одсуству. Никада није добио прилику да одговори на оптужбе, нити да покаже доказе који би срушили целу фарсу. Када се Епископ Николај упокојио, удбашки елементи су измислили изјаву како је Епископ Дионисије рекао над одром Епископа Николаја:”Мучио си ме за живота и сада си ме натерао да по невремену долазим.” Међутим, сви остали докази говоре супротно. Епископ Дионисије је био у веома добрим однсима са Епископом Николајем. Заједно су били на свим важним догађајима за Српску дијаспору. Заједно су служили и заједно освећивали цркве по Америци.

Епископ Николај је увек чврсто стајао уз Српску дијаспору у Америци. Захваљујући свом пријатељству са Митрополитом Антонијем Храповицким (сада св. Антонијем) епископ Николај је схаватао важност очувања вере Православне у времену безбожне власти комуниста. Оснивање Свештеничког Удружења, које је окупљало свештенике СПЦ, који су били чланови Комунистичке Партије Југославије, је представљало потпуно посрнуће СПЦ. Патријарх Герман је свесрдно томе доприносио својим везама са владајућом странком и самим Титом.

Управо због тога је саветовао своје Србе у Америци да се узму у памет и да слушају своје епископе и свештенике, а не верску комисију Југославије кроз Синод СПЦ. Од када су комунисти поставили Германа Ђорића за патријарха, владика Дионисије и владика Николај су планирали да одрже Православну Цркву да не буде узурпирана, као црква у тадашњој Југославији. Зато је Слободна Црква остала светионик Православља и Светосавља, чувар језика, историје и традиције. Слободу Цркву су називали четничком црквом, јер је српска емиграција у Америци и Аустралији у то време била у великој мери састављена од бивших војника и официра Војске Краљевине Југославије и њихових породица. Четнички покрет и Слободна Црква су сачували српско национално биће у дијаспори.

Последња кап коју Тито и комунисти нису могли да опросте Епископу Дионисију су демонстрације које је Дионисије предводио испред Беле Куће у Вашингтону, за време Титове посете Кенедију 1962. године. Тада је верска комисија Југославије наредила Синоду СПЦ да Дионисије мора бити уклоњен. Синод је одговорио наредбом да се Епархија Америчко-канадска подели на три дела и да се тамо пошаљу “проверени и подобни” епископи који су по вољи комунистичке партије. Срби у Америци и Канади то нису прихватили и на десетом Црквено-народном Сабору Епархије Америчко-канадске су одлучили да се прекине контакт са СПЦ у Југославији, јер црквом не управља Сабор, већ комунистичка партија.

Његово Краљевско Височанство блажене успомене Краљ Петар Други је био и остао уз Слободну Цркву. Он је, приликом посете Србима у Минхену, јавно позвао да се идеја св. владике Николаја спроведе у дело и да се оснује Слободна Српска Православна Црква. (Снимак тог Краљевог говора, постоји и данас) По његовој изричитој жељи, сахрањен је у манастиру Слободне Цркве. Тестаментом је сву своју имовину оставио Слободној Цркви. Његов потомак се оглушио о последњу жељу Краља и пренео његове земне остатке у цркву св. Георгија на Опленцу у Тополи.

Његово Краљевско Височанство Принц Андреј је био кум манастира Новог Каленића код Канбере у Аустралији, као и манастира Нове Грачанице у Америци, манастира Слободне Српске Православне Цркве. Принц Андреј је, као и још неки чланови Краљевског Дома, остао веран Слободној Српској Правослвној Цркви и идеји о слободном српству.

Данас је Слободна Црква слободна од кршења Светих Канона Цркве Православне. Епископи на челу са патријархом, упали су у јерес екуменизма, не марећи ни за верни народ, ни за Свето Православље. Предходни патријарх је, због неке личне, приземне материјалне користи, јавно на политичким скуповима подржавао актуелну власт и тиме упада у јерес сергијанства.

Слободна Српска Православна Црква је обновила свој Свети Архијерејски Синод и поново успоставила своје историсјке епархије: Аустралијско-новозеландску и Филипинских Острва, Америчко-канадску и Западноевропску. У седишту Епархије Аустралијско-новозеландске је и седиште Првојерарха Слободне Српске Православне Цркве Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског г.г. Христифора.

Да нас Господ све умудри и укрепи да останемо достојни наследници Светог Саве и да његовим путем Православља уђемо у Царство Небеско.