Чудотворна икона Пресвете Богородице Миртидионисе

ЧУДОТВОРНA ИКОНA ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ „МИРТИДИОТИСA“

Миртидиотиса се назива чудотворна икона Пресвете Богородице пронађена на острву Китиру у Грчкој.
Трајектом из места Агиос Николаос са Пелопонеза стиже се у село Агиа Пелагиа, на острво Китар. На овом острву данас највећа светиња позната широм Грчке, али и у осталом православном свету је чудотворна икона Богородице Миртидиотисе, заштитнице острва и њених становника. Њен празник прославља се четрдесет дана по празнику Успења Пресвете Богородице, на дан када је икону, према запису свештеника Варипатиса, пронашао чудним откровењем један острвљанин у жбуну мирте на пропланку где је чувао овце, 1446. године.
На том острву налазило се једно пусто место звано Миртидиа. На то место би доведен, преко чудног откровења у сну, један побожни хришћанин, који особито поштоваше Пресвету Богомајку. Дошавши ту, он чу глас који му говораше: „Ако потражиш у близини, наћи ћеш икону моју; јер је време да дам овом месту благодат и помоћ моју“ Побожну душу овог човека спопаде страх, и начинивши знак крста на себи, он се мољаше Господу Христу и Пресветој Богоматери, да му открију значење тога гласа. И умирен молитвено, поче да тражи по шуми, не би ли нашао икону о којој му би јављено. И заиста, он нађе међу гранама једне мирте дивну икону Пресвете Владичице. Угледавши је, силно се обрадова, схвативши да је глас који је чуо, био глас Пресвете Дјеве, који га и доведе до свете иконе. Пошто се побожно поклони и целива икону, пресрећан се врати кући, у село Калокаиринес, са жељом да икону стави на почасно место и о томе обавести мештане и свештеника. Када се пробудио, следећег јутра иконе није било у кући. Пронашао ју је на истом месту у жбуну мирте. Понављало се ово неколико пута, све док му се у сну није јавио анђео, који је рекао да икона треба да остане на месту које је Пресвета Богородица одредила. Желећи да и сам борави поред иконе овај благочестиви човек, становник Китире, сазида мали храм и постави у њега речену свету икону. Назва је „Миртидиотиса“ због места где је нађе. Сазида и малу келију поред храма, и замонашивши се служаше Пресветој Дјеви на том светом месту. Када се пак он упокоји, један други монах звани Леонтије дође на његово место, прошири храм и сазида онде прави манастир, који и данас постоји и који је много пута обнављан и дограђиван. Стара црквица и данас стоји недалеко од нове, велике изграђене 1877. године и подсећа на времена када су се почела догађати чуда везана за ову светињу.
Глас о овој чудотворној икони пронесе се на далеко и њој долажаху многи побожни људи са својим милодарима, тражећи благослова и помоћи у бедама својим од Пресвете Богомајке.
Тако један побожни хришћанин, звани Теодор Кубањос, који необично поштоваше свету икону, уобичаји да свечано прославља у овом манастиру, са рођацима и пријатељима, четрдесети дан после празника Успенија Богородице. Деси се међутим да се он после неког времена тешко разболе узетошћу. Ипак, њега то не спречи да свечано прославља свој уобичајени празник, шаљући на место себе своју децу и рођаке са богатим даровима, молећи се Пречистој Богомајци за своје оздрављење. После не мало година свога тешког страдања, замоли он своју децу и рођаке да му спреме носила и да га понесу за празник у манастир, да види још једном својим очима часну икону и да је целива, надајући се чврсто исцељењу од ње. Они му спремно испунише жељу и понесоше га у манастир. Доневши га тамо. они га положише пред икону. Тада узети Теодор завапи из дубине срца и са сузама Богоматери, молећи утеху и исцељење. Сабрани пак народ, чујући вапаје његове и ридање, и сам се мољаше за њега. Но док појци певаху јутрење, уђе неки од верних у храм споља и обавести да се од мора чује некакав велики шум и галама, који као да се приближује храму. Народ, у страху да су то гусари, који често пустошаху острво, журно напусти храм и сакри се по шумама, оставивши Теодора самог, као да није имао никога свога. Он пак удвостручи вапај свој и молитву. Наједном му се учини да чује глас: „Устани и ти и бежи“. И овај до мало пре узети и непокретни тешки болесник, поче да задобија снагу и да се креће. Уставши, он као потпуно здрав потрча неби ли стигао остали народ. У души пак својој он благодараше Богу и Богомајци за очигледно чудо које се изврши на њему. Пошто свану, он дозиваше своју децу, а они чујући гласове и мислећи да се ради о гусарима, све дубље се скриваху у шуму. На крају неки од њих познаше његов глас, па сазнавши о чуду, сви се вратише радосни у манастир и окончаше започету службу Божју. Отада се на овај дан сакупља сав народ овога острва у речени манастир, славећи чудесна дела Мајке Божје и Њене свете и чудотворне иконе.

А догодише се и многа друга чудеса од ове свете иконе: Неколико болесних је оздравило, жена нероткиња из Александрије родила је здраво дете, острво је заштићено од куге…

Тако, једном манастир и острво бише спасени чудесним огњевима, које видеше гусари око манастира, па уплашени тим виђењем они побегоше, не остваривши своју злу намеру, коју су имали.
Посебно се препричава једно од великих чуда које се десило на мору у близини острва Китира. Брод је захватило велико невреме, почела је да улази вода, јарболи су попуцали, чамци за спасавање попадали у море. Морнари су последњу наду видели у молитви Пресветој Богородици и Светом оцу Николају. Помоћ је дошла у лику жене из таласа, која се огласила речима: ”Ваш брод ће бити спасен” и помогла да се он одржи на пучини. Када су се спасли, морнари су заједно са капетаном направили свећу величине бродског јарбола и чамац од сребра којим су дошли до острва и манастира. Занемели су од чуда када су на икони препознали лик Пресвете Богородице, који им се јавио тога дана. Као спомен на тај дан сведочи и мала црква Светог Николе на такозваној „црној стени“, западно од манастира, која је према легенди изграђена од земље помешане са вином.
На острву се од давнина поштује обичај да за време Великогоспојинског поста стотине поклоника са острва и других делова Грчке долази у манастире Панагииа Миртидиотиса, Агиа Елена и Агиа Мони и ту, током две недеље, поштујући правила и начин живота манастира, у посту, молитви и поштовању речи Божје, доживљавају духовно прочишћење и добијају надахнуће за даље напоре који их чекају у животу.
Често је на острву Китару долазило до глади због неплодности земље, али су им заступништвом Дјеве стизали плодови из других места. Зато је народ давао многе прилоге манастиру, а чудотворну икону оковао је сребрним оковом. За сушних година, народ би често излазио на литије са овом чесном иконом Богоматере, и увек би киша напајала жедну земљу.
И данас верници излазе на петнаестодневне литије за време Великогоспојинског поста и том приликом обилазе сва места на острву носећи украшену своју заштитницу, икону Пресвете Богородице Миртидиотисе.
Не једном је чудотворна икона ова спасла острвљане од заразних болести, што потврђују и многа усмена предања и писмена сведочанства на Китири.
Једно од многобројних чудеса је и оздрављење тешко болесног Јована Калуција које се догодило 1732. године. А и до данас чудотвори ова света икона Богоматере, Чијим молитвама, Господе, спаси и помилуј нас. Амин.