Освећење антиминса

У недељу 24. по Духовима, на дан када Света Мајка наша, Црква Православна прославља св. апостоле Олимпа, Ераста, Родиона и друге са њима, Првојерарх Слободне Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски г.г. Христифор је благоизволе да, у саборном храму Светониколајевског манастира у Јужном Бризбену, служи Свету Архијерејску Литургију и да проповеда.

Његово Преосвештенство је на почетку Свете Литургије извршио освећење нових антиминса за нове парохије Слободне Српске Православне Цркве. Присутни народ је имао прилику да присуствује овом ретком, посебном Богослужењу. Његово Преосвештенство је, у својој надахнутој беседи, подучио верни народ на тему недељног Јеванђеља. Такође је говорио антиминсима и њиховом месту у Богослужењу.

Господину Епископу су саслуживали: игуман свештене обитељи Светониколајевске Његово Високопреподобије Архимандрит Др Симеон и епархијски ђакон Др Предраг Бијелић, уз прислуживање ипођакона и чтечева саборног храма.

Антиминс

(Православна енциклопедија)

(грч. ἀντί – „уместо“ и лат. mensa – „сто“, дакле „уместостолие“)

Антиминс је освећено четвороугаоно платно од свиле или лана, које освећује архијереј. На њему је приказано полагање Исуса Христа у гроб, а у њега је ушивен део моштију неког светитеља. На антиминсу се служи света Литургија. Најчешћи формат антиминса је око 60×40 cm.

На антиминсу се обично приказује сцена полагања Христа у гроб након скидања са Крста, оруђа Његовог страдања и ликови четворице јеванђелиста.

На антиминсу се налази потпис епископа који га је осветио, као и ознака места, датума и храма за који је антиминс освећен.

Антиминс је неодвојиви део Престола (Часне Трапезе); без њега се не може служити света Литургија. Он се развија у одређеном тренутку богослужења, а по његовом завршетку се на посебан начин савија и чува у већем платну које се назива илитон.

Историјска употреба антиминса

У почетку је реч антиминс означавала преносни сточић који се користио за савршавање Евхаристије ван храма. Такви сточићи се помињу већ у изворима из IV века и употребљавали су се углавном током војних похода или мисионарских богослужења. Слични сточићи коришћени су и у великим храмовима за причешћивање мирјана; тако је, на пример, у Светој Софији у Цариграду постојао посебан антиминс за причешће цара и други за остале вернике.

Антиминси у облику какав данас познајемо – као преносна платна са ушивеним честицама св. моштију – појављују се у време иконоборачких гоњења. Иконоборци су одбацивали поштовање моштију и нове храмове освећивали без њиховог полагања под Престо, а из већ освећених храмова мошти су често уклањане. Због тога су православни, који су тада били гоњени, почели да служе Литургију ван храмова на антиминсима, а када је поштовање икона поново успостављено, антиминси су се користили и у храмовима који нису имали мошти под Престолом.

До XII века служба на антиминсу постаје правило чак и у храмовима са исправно освећеним Престолом. Од тада антиминс почиње да се схвата и као знак архијерејског благослова – сведочанство да се у том храму Литургија савршава у канонском општењу са надлежним епископом.

Према Номоканону из XIII века, свештеник који би служио без антиминса морао је у знак покајања учинити седамдесет метанија. Отприлике од тог доба пракса употребе антиминса шири се и у Руској Цркви. Московски сабор 1675. године прописује да се Литургија мора служити на антиминсу. До XVII века у Русији је било уобичајено да се антиминс пришива за доњу тканину Престола или чак прикива за плочу Престола, а тек касније, по грчком узору, почиње се завијати у илитон.

„Извјестије учитељноје“ уз Служебник, састављено почетком XVIII века (које важи и данас), набраја антиминс као један од основних предмета неопходних за савршавање Литургије. На једном антиминсу сме се служити само једна Литургија дневно; ако у храму има и позна Литургија, она се служи на другом антиминсу.

Антиминс је велика светиња: не сме се прати, а када се истроши, замењује се новим. У случају пожара или друге несреће свештеник настоји пре свега да спасе антиминс. Мирјанима није дозвољено да га дотичу.

Сажето тумачење

Антиминс („уместопрестолие“) је ланено или свилено платно са приказом полагања Христа у гроб и четворице јеванђелиста, у које је ушивен део моштију неког светитеља. Првобитно се употребљавао само уместо освећеног Престола. Према Симеону Солунском (XV век), „на антиминсима се савршава све што и на Божанској трапези“. Архијереј их шаље тамо где нема Престола, да би се на њима могла савршавати света Тајна Евхаристије.

Тако антиминс представља и епископску грамату, потписану и запечаћену руком архијереја, којом се свештенику даје право да служи Литургију.

Московски сабор 1675. године прописао је да сваки Престо, чак и раније освећени, мора имати антиминс. Данас антиминс стално лежи на Престолу, испод Јеванђеља, завијен у веће платно – илитон. Током Литургије он се одвија у прописаном поретку, а на њему се полажу свети сасуди са Часним Даровима.

Постоје стални и преносни антиминси – потоњи су намењени походним храмовима или пољским капелама. Антиминс символички представља гроб Господњи или Његове погребне пелене (плаштаницу).

Цитати и тумачења о антиминсу

Историјски гледано, антиминс (у данашњем значењу) настао је као начин „преношења“ освећења Престола у простору и времену. Његов праобраз били су комади тканине који су се дотицали светих моштију и потом сами били поштовани као светиња. Та пракса била је врло раширена у Цркви првог миленијума – помоћу тих тканина освештавали су се и нови храмови, ако није било св. моштију.