Страшна ноћ цареубиства

СТРАШНА НОЋ

Архиепископ Аверкије
3/16 – 4/17. јул 1918. године
(Беседа пред парастосом убијеној Царској породици, у ноћи 4/17. јула 1967. године, у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу)

Навршава се тачно 49 година, у овој ноћи која је пред нама, од оне страшне ноћи када се у Јекатеринбургу догодио злочин без преседана у историји човечанства – без преседана по својој суровости, по необичној сили злобе која се у њему испољила и, нарочито, по својим погубним последицама, не само за нашу Отаџбину Русију, него и за читав свет. И сасвим је погрешно у овом страшном злочину видети само чисто политички чин, као што је погрешно и у нашем служењу парастоса убијеној Царској породици видети непримерено бављење политиком, за шта неки тако радо воле да нас оптужују.
То је религиозно-мистички чин, који има дубок и страшан тајанствени смисао. И тај његов религиозно-мистички значај морамо увек имати на уму и добро га памтити, како бисмо правилно оцењивали све оно што се догодило у Русији и што се данас догађа у свету.
То нам прекрасно разјашњава наш велики сверуски праведник, свети Јован Кронштатски, кога смо недавно прославили, а који је својим духом још много година раније прозрео овај страшни злочин. Када су једном код њега дошли благочестиви поклоници из Пермске губерније, он је неочекивано рекао:
„Над Пермом виси црни Крст.“
(Јекатеринбург је тада улазио у састав Пермске губерније.)
Тек после ужасних догађаја 1918. године они су разумели смисао ових пророчких речи.
Служећи једном богослужење у подворју Леушинског манастира у Петербургу, свети праведни Јован је у својој проповеди почео са нарочитом снагом да вапије:
„Кајте се, кајте се! Приближава се ужасно време – толико ужасно да ви то не можете ни замислити!“
А када га је осамдесетогодишња старица, игуманија Таисија, упитала:
„Баћушка, када ће то бити?“
Он је одговорио:
„Ми, мати, то нећемо доживети, али оне“, – и руком је показао на млађе монахиње – „оне ће доживети.“
У својој знаменитој беседи поводом рођендана Господара Императора Николаја Александровича 1902. године, свети праведни Јован дословно је рекао:
„…Да, посредством владара Господ чува добро земаљских царстава, а нарочито добро мира Цркве Своје, не допуштајући безбожним учењима, јересима и расколима да је потресају; и највећи злочинац света, који ће се појавити у последња времена – антихрист – не може се појавити међу нама због самодржавне царске власти, која обуздава безаконо колебање и бесмислено учење безбожника. Апостол говори да се антихрист неће појавити на земљи све док буде постојала самодржавна царска власт.“
„Јер се тајна безакоња већ врши“, – говори он – „али се неће довршити све док од нас не буде узет Онај који задржава: ‘Док се не уклони онај који сада задржава’, и ‘тада ће се јавити безаконик’, кога ће ‘Господ Исус убити духом уста Својих’“ (2 Сол. 2, 7–8).
У једној од својих других проповеди свети праведни Јован отворено је говорио да „када са земље буде узет Онај који сада задржава (Православни Руски Цар-Самодржац, према његовом више пута поновљеном тумачењу), тада ће доћи антихрист“ (видети беседу из 1906. године).
У својој проповеди изговореној 1907. године, свети праведни Јован је строго прорекао:
„Руско царство се колеба, љуља се, близу је пада. Ако у Русији ствари наставе овако да се одвијају, и ако безбожници и анархисти-безумници не буду подвргнути праведној казни закона, и ако се Русија не очисти од мноштва кукоља, онда ће она опустети као древна царства и градови, које је правда Божија избрисала са лица земље због њиховог безбожништва и безакоња…
Јадна Отаџбино, када ћеш благовати? Само онда када се свим срцем будеш држала Бога, Цркве, љубави према Цару и Отаџбини и чистоте морала…
И шта бисмо ми, Руси, постали без Цара? Наши непријатељи би се убрзо потрудили да униште и само име Русије, јер Носилац и Чувар Русије, после Бога, јесте Господар Русије – Цар Самодржавни: без њега Русија није Русија.“
Није ли запањујуће како су се дословно испуниле ове пророчке речи нашег великог праведника и прозорљивца?
Нестало је Цара – нестало је и Русије!
И ево, од онога времена када више није било „Онога који задржава“ – Православног Самодржавног Руског Цара, а заједно са Њим нестало је и некадашње Русије као Свете Русије – ми јасно видимо како је у читавом свету започео грозничаво напет рад на стварању услова и околности који би погодовали што скоријој појави антихриста.
Заиста, само они који су духовно слепи могу то да не виде!
Како је брзо све у свету почело нагло да се мења нагоре! Какво је гоњење – било оно отворено или прикривено – свуда започело против истинске вере и Цркве! Како су лукаво и вешто, под најразличитијим привидно оправданим изговорима, почели да се подривају сви некадашњи добри верски и морални темељи живота! Какво су цинично слободоумље и каква бесрамна морална распуштеност почели свуда да заузимају њихово место!
Нарочито у најновије време, после Другог светског рата, ово свеопште масовно отпадништво, које, према речима светог Апостола (2 Сол. 2, 2–3), треба да претходи појави антихриста, почело је заиста да напредује некаквим џиновским корацима. Дословно, готово сваки наредни дан доноси нам у том погледу све нове и нове вести које потресају душу.
Можемо ли, после свега овога, на било који начин да се тешимо и успављујемо, покушавајући да уверимо и себе и друге да је све добро, да се све у свету одвија сасвим нормално, ка некаквом позитивном напретку?
Не би ли то значило – обмањивати и себе и друге?
Свим разумним, честитим и здравомислећим људима сада би требало да буде потпуно јасно какав је страшан религиозно-мистички смисао скривен у овом језивом јекатеринбуршком злочину и да то нипошто није обично политичко убиство, каквих у историји није било мало.
Православни Руски Цар, а са Њим и Православна Русија, морали су бити уклоњени и уништени, како ништа не би сметало, како ништа не би спречавало што скорије зацарење на земљи противника Христовог – антихриста.
И ево, ми смо сада управо невољни сведоци ове напете припреме за његово зацарење!
Времена и рокови нам, истина, нису јасно откривени, али нам је зато дато више него довољно знакова његове близине. И сваким даном посматрамо испуњење тих знакова, све упечатљивијих и све поучнијих за оне који још желе и који су још способни да приме поуку.
Дакле, наш парастос царственим мученицима нипошто није политички чин, већ религиозно-мистички. И зато овај парастос има посебан карактер, различит од уобичајених парастоса.
Наравно, ми се, као и на сваком парастосу, молимо за опроштај и отпуштење грехова убијених, као што се молимо и за све свете који још нису званично прослављени од стране Цркве, али се истовремено покајничком молитвом молимо и за опроштај наших сопствених грехова, јер смо сви ми, православни руски људи, на овај или онај начин, у већој или мањој мери, криви што је било допуштено да се на нашој руској земљи догоди тако страшан злочин.
Због тога је наша Врховна Црквена Власт и установила да се на крају овог парастоса чита посебна коленопреклона покајничка молитва, чије су речи и мисли преузете и три молитве тројице благочестивих младића у огњеној пећи – из Књиге пророка Данила.
Истовремено, молимо наше царствене мученике да и за нас узнесу молитву пред престолом Божијим, за нашу несрећну и страдалну Отаџбину Русију и за читав савремени свет, чија је судбина тако очигледно повезана са судбином наше Русије.
Амин.