Шести Васељенски сабор

Дана 10. септембра 680. године цар Константин IV издао је сакру, упућену патријарху Царскога града, Георгију I Цариградском, о сазивању Сабора, који је започео „у време владавине боговенчанога, најблагодатнијег и просвећеног Флавија Константина, најпобожнијег, Богом постављеног великог владара и вечног августа самодршца, у двадесет седмој години његове владавине и тринаестој години конзулства његове богомудре кротости, као и његове Богом чуване браће Ираклија и Тиверија, у двадесет другој години, седмога дана месеца новембра, деветог индикта“[1], то јест 7. новембра 680. године, у дворани Трулос[2] царске палате.

Латински назив и израз за ову дворану, in trullo, односи се на њен засвођени свод. Цар Константин председавао је првим једанаестим заседањима Сабора. У председништву, са десне стране царскога престола, седели су цариградски патријарх Георгије, антиохијски патријарх Макарије и апокрисијар александријског престола, јеромонах Петар. Са леве стране цара седели су папски легати — презвитери Теодор и Георгије и ђакон Јован — као и местобљуститељ јерусалимског престола, презвитер Теодор. У средини дворане, на налоњу, лежало је Свето Јеванђеље.

Првом заседању присуствовала су четрдесет тројица епископа, а затим се број учесника Сабора повећавао. На последњем саборском акту налазе се сто седамдесет четири потписа епископа или клирика који су их представљали. Теофан Исповедник у својој Хроници пише о „Шестом Васељенском сабору двеста осамдесет девет епископа“, али је то несумњиво преувеличан број саборских Отаца. Сабор је трајао више од десет месеци: од 7. новембра 680. до 16. септембра 681. године. За то време одржано је осамнаест заседања. Почевши од дванаестог заседања, њима су председавали достојанственици које је поставио цар — патрицији.

Већ на првом заседању започела је оштра богословска расправа. Представници римског папе, обраћајући се цару, рекли су:

„Пре отприлике четрдесет шест година, некадашњи предстојатељи вашег Богом чуваног града, који су у различито време били Сергије, Павле, Пир и Петар, као и Кир, некадашњи предстојатељ Александрије, и Теодор, који је био епископ града званог Фаран,[3] и још неки који су их следили, увели су нове изразе супротне православној вери и изазвали смутњу у Васељенској Цркви, исповедајући и учећи да у домостроју[4] Оваплоћења Једнога од Свете Тројице — Господа нашег Исуса Христа — постоји само једна воља и једно дејство. Наш апостолски престо, који вам је најоданији, више пута је одбацивао ово учење и, молећи се и преклињући, али ипак не успевши да их одврати од тако злога мишљења, сада призива вашу боговенчану власт да представници Пресвете Цариградске Цркве објасне одакле се појавила ова новотарија.“[5]

Цар је затражио објашњење од цариградског и антиохијског патријарха. На изазов папских легата одговорио је антиохијски патријарх Макарије, и показало се да је он и даље остао присталица монотелитске христологије:

„Ми нисмо уводили никакве новине у учење, него смо, као што смо примили од Васељенских сабора и светих и поштованих Отаца, као и од предстојатеља овога светог града Сергија, Павла, Пира и Петра, затим од Хонорија, некадашњег папе старога Рима, и Кира, некадашњег папе Александрије, тако примили и учење о вољи и дејству.“[6]

У настојању да докаже сагласност монотелитског учења са Предањем, патријарх Макарије затражио је да се у дворану донесу акти претходних Сабора. По царевој наредби, хартофилакс, ђакон Георгије, донео је из патријаршијске библиотеке књиге саборских аката, а антиохијски клирик, јеромонах Стефан, прочитао је један одломак из аката Трећег Васељенског сабора — навод из писма Светог Кирила Александријског цару Теодосију II, у којем се говори да кроз Господа Исуса Христа „цареви царују и силни творе правду, као што каже Писмо, јер је Његова воља свемоћна“.[7]

После тога Макарије рече:

„Ево, господару, доказао сам да Христос има једну вољу.“[8]

Као одговор на такав слаб „доказ“, папски представници објаснили су да је „Његова Светост Кирило ове речи написао у односу на Христову божанску и свемоћну природу, коју Он има заједно са Оцем и Светим Духом“.[9]

Разуме се, појединачни наводи извађени из контекста нису били довољни да би се на њима заснивали богословски закључци. Зато су, по царевој наредби, акти Ефеског сабора прочитани у целини, а на другом заседању, одржаном 10. новембра, читани су акти Халкидонског сабора. Приликом читања Томоса папе Лава, представници Римске Цркве посебно су указали на речи да „обе природе, у међусобном општењу, пројављују дејства својствена њиховој природи“,[10] налазећи у њима светоотачко сведочанство о два дејства, односно две воље, у Христу.

Међутим, патријарх Макарије, обраћајући се цару, рече:

„Нека буде угодно Вашем величанству, ја не исповедам два дејства, и не мислим да је Лав блажене успомене у тим речима говорио о два дејства.“

Уследио је разговор са царем:

— „Сматраш ли, дакле, да је он исповедао једно дејство?“

— „Не говорим о броју, него, следујући Светом Дионисију, Његово дејство називам богочовечанским.“

— „Како разумеш богочовечанско дејство?“

— „Не умем да објасним“,[11] одговори Макарије.

Читање саборских аката затим је настављено до краја заседања.

На трећем заседању, одржаном 13. новембра, читани су акти Петог Васељенског сабора. Том приликом откривени су фалсификати. „Реч блажене успомене Мине, архиепископа цариградског, упућена Вигилију, папи римском, о томе да Христос има само једну вољу“,[12] показала се као кривотворина која је у акте Петог сабора унета у време монотелитских патријараха.

Патријарх Мина умро је шест година пре него што је Сабор сазван под патријархом Евтихијем. Лажност документа откривена је и по томе што листови на којима се налазила ова „Реч“ нису били нумерисани. По царевој наредби, ти листови су уклоњени из аката Петог Васељенског сабора.

При каснијем испитивању које је спровела посебна комисија, као кривотворена показала су се и писма папе Вигилија упућена цару Јустинијану и августој царици Теодори, у којима се помињало „једно дејство“ у Христу, а која су накнадно била уметнута у саборске акте. Читање ових писама прекинуто је примедбом папских легата да Вигилије никада није исповедао једно дејство.

На следећем заседању, 15. новембра, прочитан је грчки превод посланице папе Агатона и Римског сабора, упућене цару Константину и његовим савладарима, августима Ираклију и Тиверију.

Пето заседање Сабора одржано је после двадесетодневне паузе, 7. децембра. На њему је прочитан свитак са изводима из дела Светих Отаца, који је поднео антиохијски патријарх Макарије, а који су, како је он тврдио, „учили да је једна и јединствена воља Господа нашег Исуса Христа истовремено воља Оца и Светога Духа“.[13]

После тога рад Сабора био је прекинут више од два месеца. На заседању одржаном 12. фебруара 681. године настављено је читање изрека Светих Отаца које су сакупили патријарх Макарије и његови сарадници и за које је он био уверен да садрже учење о једној вољи у Христу.

Саслушавши их, папски изасланици изјавили су:

„Сведочанствима која су поднели, богољубиви Макарије, архиепископ антиохијски, његов ученик Стефан, богољубиви Петар, епископ никомидијски, и богољубиви Соломон, епископ кланејски, ни најмање нису доказали једну вољу и једно дејство у домостроју Господа нашег Исуса Христа. Као сведочанства о једној вољи у домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа наводили су текстове који се односе на учење о једној вољи Свете Тројице; а сведочанства која говоре о дејству и односе се на домострој Оваплоћења искривили су и по смислу и по изразу.“[14]

Због тога је од папских легата затражено да изводе које је Макарије поднео упореде са свицима изворних текстова Светих Отаца, чуваних у патријаршијској библиотеци. Следећег дана, 13. фебруара, сами легати поднели су зборник светоотачких сведочанстава о двема вољама и двама дејствима у Христу.

Осмо заседање Сабора, одржано 7. марта, било је од пресудног значаја. Цариградски патријарх Георгије, који је раније говорио у прилог Макарија Антиохијског, изјавио је да се слаже са исповедањем диотелитског[15] учења изложеног у посланици папе Агатона цару Константину. После њега, и остали епископи Цариградске патријаршије изјавили су да прихватају учење о двема Христовим вољама.

Тада се цар обратио патријарху Макарију:

„Шта ти мислиш о домостроју Господа нашег Исуса Христа?“[16]

Макарије, не обазирући се на то што су његови некадашњи истомишљеници променили став, поново је потврдио своје монотелитско учење:

„Ми исповедамо једнога Господа нашег Исуса Христа у новом начину постојања, без телесних жеља и људских помисли, јер је Он имао једну вољу да прими сва ова страдања и имао је исту силу да их све поднесе. У томе смо сагласни са учењем пет светих Сабора и богомудрих Хонорија, Сергија, Павла, Петра и других. Господ наш Исус Христос има једну ипостасну вољу и једно богочовечанско дејство. Ми исповедамо да оваплоћени Бог Логос није чинио божанско као Бог, нити човечанско као човек, него је вршио неко ново богочовечанско дејство.“

По царевом налогу, Макаријево писмено исповедање донето је у дворану и прочитано. У њему је, поред јересијараха и јеретика раније осуђених на Васељенским саборима, Макарије анатемисао и:

„Максима, недостојног имена, и његове безбожне ученике који су му се придружили; овај незнабожац — Свети Максим Исповедник — учио је манихејству[17] и одбацивању тела Христа Бога нашега; анатемишемо и његово безбожно учење које су пре нас одбацили наши најблаженији Оци, мислим на Хонорија, Сергија, Кира и учитеље и предстојатеље који су дошли после њих.“[18]

Макарије је затим међу противницима Максимовог учења поменуо и прадеду цара Константина IV, Ираклија.

На царев предлог да исповеди веру у „две природне воље и два природна дејства“[19] у Христу, Макарије је изјавио:

„Нећу исповедити две природне воље и два природна дејства у домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа, па макар ме исекли на ситне комаде и бацили у море.“[20]

Саслушавши Макарија, Оци Сабора упоредили су изводе које је он начинио из дела Светих Отаца са њиховим изворним текстовима. Као резултат, „утврђена су изостављања, која су, према сопственом признању патријарха Макарија, учињена ради поткрепљивања монотелитства“.[21]

На заседању 8. марта настављено је упоређивање светоотачких навода које су сакупили Макарије и његови сарадници са изворним текстовима Светих Отаца. При томе су откривени фалсификати и злонамерни додаци.

Против патријарха Макарија и његовог ученика, монаха Стефана, подигнута је оптужба, на основу које је донета саборска пресуда:

„Пошто је јасно откривено да си изопачавао божанске догмате и искривљавао учење светих и поштованих Отаца, а прихватио мишљење јеретика и следовао ономе што су они учили на погибао православног народа, одређујемо да будеш лишен сваког архијерејског достојанства и службе.“[22]

Одјекнули су поклици:

„Многаја љета цару! Многаја љета православном цару! Ево јеретика! Зле године новом Евтихију! Зле године новом Аполинарију! Напоље, јеретиче!“[23]

А ученик Макаријев, Стефан, како нас обавештавају акти Сабора, „био је истеран и протеран“.[24]

На десетом заседању, 18. марта, настављено је читање светоотачких сведочанстава, као и текстова анатемисаних јеретика, у којима су пронађене монотелитске идеје. Блискост њихових исказа са јеретичким учењима компромитовала је браниоце учења о једној вољи у Христу.

На крају су епископи, клирици и монаси који су раније допуштали монотелитске исказе поднели своја исповедања, у којима су изјавили потпуну сагласност са диотелитским учењем садржаним у посланици папе Агатона и Римског сабора.

Свети Софроније, патријарх јерусалимски

Заседање Сабора 20. марта започело је читањем посланице јерусалимског патријарха Софронија цариградском патријарху Сергију, која је призната као православна.

Затим су почели да читају списе Макарија и његовог ученика Стефана, које је Сабор већ осудио, али је читање прекинуто повиком сабраних:

„Престаните да читате ове душегубне списе!“[25]

Да би се показала узајамна сагласност јеретичких сведочанстава, одлучено је да се „из ових списа издвоје очигледне хуле“.[26]

Затварајући заседање, цар Константин је објавио да неће моћи да присуствује наредним заседањима, пошто је „велики и најважнији део садашњег дела завршен“,[27] а он је заузет „пословима наше христољубиве државе“.[28]

Стога је наредио патрицијима Константину и Анастасију и саветницима Полиевкту и Петру, који су присуствовали Сабору, да на њему представљају цара. Њима су тако поверене председавајуће дужности.

На дванаестом заседању, 22. марта, настављено је читање докумената који су се односили на прву фазу спорова изазваних појавом јереси.

Пре завршетка заседања, царски достојанственици обратили су се Саборским Оцима:

„Наш најпобожнији и Богом постављени господар и велики цар, подражавајући човекољубљу Бога Који га је овенчао и ишчекујући Макаријево обраћење, пита преко нас, својих недостојних слугу, ваш Свети и Васељенски сабор: хоће ли Макарије бити враћен на свој престо ако се, после свргнућа које је извршио ваш Свети сабор, покаје?“[29]

Одговор је био категоричан:

„Божански канони никако не допуштају Макарију да седи на учитељском престолу, јер је остарио у догматима безбожности. Зато наш Свети сабор ни у ком случају неће примити овога Макарија на архијерејски престо, пошто је саборски свргнут и анатемисан. Такође молимо да, заједно са својим истомишљеницима, буде удаљен из граница овога Богом чуваног Царског града.“[30]

Царски достојанственици прихватили су ову одлуку, после чега су представници Антиохијске патријаршије присутни на Сабору изабрали наследника свргнутог Макарија. Нови антиохијски патријарх Теофан учествовао је у заседању Сабора одржаном 5. априла.

На тринаестом заседању, 28. марта, Сабор је донео одлуку о раније преминулим јересијарсима. Њихови списи оцењени су као „туђи апостолском учењу, одлукама Светих сабора и свих славних Светих Отаца“ и као „душегубни“.[31]

У донетој одлуци даље је стајало:

„Одбацујемо њихове безбожне догмате и одредили смо да њихова имена буду изопштена и искључена из Свете Цркве Божје, и то: Сергија, некадашњег предстојатеља овога Богом чуваног Царског града, који је започео преписку о овом безбожном догмату; Кира Александријског; Пира, Павла и Петра; затим Теодора, епископа Фаранског. Поред тога, сматрамо неопходним да заједно са њима из Свете Цркве Божје избацимо, изопштимо и анатемишемо Хонорија, некадашњег папу старога Рима, јер смо се из његових писама Сергију уверили да је у свему прихватио његово мишљење и потврдио ово безбожно учење.“[32]

Осуда Хонорија није изазвала никакав протест на Сабору, нити било какво противљење папских легата, који очигледно нису ни помишљали на појам папске непогрешивости, каснији „догмат“ Првог ватиканског сабора.

Изасланици Светог јерарха Агатона настојали су само да Сабор формулише православно учење о двема вољама и двама дејствима у Христу. Томе је служило како излагање самога догмата у Саборском оросу, тако и осуда лажног учења које тај догмат искривљује, уз анатемисање самих јересијараха, укључујући и Хонорија, који је својевремено заузимао римски папски престо.

Од тада је случај саборског анатемисања папе Хонорија постао најрањивија тачка у одбрани учења о папској непогрешивости, из којег логички нужно следи тврдња да ниједан законити римски епископ не може погрешити у званичном излагању учења.

За одбрану такве необичне идеје потребна је знатна дијалектичка смелост. Њу је, између осталих, показао познати апологета папске непогрешивости из унијатских кругова, П. П. Јоану.

Он тврди да су ставови папе Хонорија били православни, али изражени неуспелим језиком, који је монотелитима послужио као оружје против бранилаца православног учења о двема вољама у Христу. Због тога је, по његовом тумачењу, Хонорије био осуђен, а папе који су били његови наследници прихватили су ту анатему.

„Осуда Хонорија“, пише П. П. Јоану, „у ствари није умањила ауторитет Петровог престола у питањима вере.“[33]

Међутим, околности доказују супротно од онога што је домишљати канониста желео да докаже. Да су папе пре осуде Хонорија тврдиле да поседују догматску непогрешивост, а Црква њихове претензије признавала као законите, онда осуда Хонорија или уопште не би могла да се догоди, или би Сабор, осудивши папу, одбацио претходно признате претензије.

У стварности, Римска столица у то време није полагала право на непогрешивост. Зато Сабор, осудивши једнога од епископа који ју је заузимао, као што су на другим Саборима били осуђивани други епископи, укључујући и предстојатеље најважнијих престола, речима П. П. Јоануа, „није умањио ауторитет Петровог престола“.

Ни Свети Агатон ни његови наследници, који су иначе били веома осетљиви у питањима првенстава Римског престола, нису били саблажњени осудом папе Хонорија.

Дана 5. априла Сабор је саслушао акте претходног Сабора, у којима су откривене злонамерне интерполације — текстови који су садржавали изразе погодне за учење о једној вољи у Христу.

Испитивање тих докумената завршено је проглашењем:

„Анатема такозваној Речи Мине Вигилију и књигама Вигилија Јустинијану и Теодори блажене успомене, за које се показало да су кривотворене.“[34]

После тога су уследили поклици:

„Анатема свима који су кривотворили документе у актима Светог Петог Васељенског сабора! Анатема онима који су усмено проповедали и писмено излагали, који проповедају или ће проповедати једну вољу и једно дејство у домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа! Вечан спомен Светима Васељенских сабора! Вечан спомен Светом Петом сабору! Многаја љета цару! Многаја љета великом цару Константину! Многаја љета цару миротворцу! Многаја љета браниоцу Православља! Сине Божји, даруј му дуг живот! Сине Божји, даруј му победе!“

На крају заседања, на предлог епископа Теодора Тримитунтског, прочитано је писмо Светог Атанасија Александријског о јеванђелском месту:

„Сада је душа моја узбуђена, и шта да кажем? Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај“ (Јн 12, 27),[35]

у којем Свети Отац о Господу каже:

„Он је Бог, али у телу, и у телу испуњава послушање, и вољом Божанском побеђује вољу тела. Воља тела морала је бити побеђена и потчињена вољи Божанској.“[36]

У речима Светог Атанасија Сабор је нашао јасно светоотачко сведочанство о црквеном исповедању двеју Христових воља: божанске и човечанске.

Дана 14. априла, у цариградској саборној цркви Свете Софије, папски легат, епископ Јован из Порта Романа, служио је пасхалну Литургију по западном обреду.

Дана 26. априла у царску саборску палату позван је извесни јеромонах Полихроније. Као ревносни и фанатични монотелит, уверен у своју исправност, он је упорно проповедао јерес и вероватно имао велики број присталица.

Због опасности коју је ширио, одлучено је да буде изведен пред Сабор. Када је доведен у саборску дворану и када је од њега затражено да изложи своју веру, смело је одговорио:

„Положићу исповедање своје вере на гробу мртвог човека и призваћу Сина Божјег да га васкрсне. Ако не устане, ево Сабора и цара: нека са мном учине шта им је угодно.“[37]

Сабор му је изашао у сусрет и прихватио његов необичан услов, после чега је Полихроније предао неку врсту повеље.

У њој је писало:

„Ја, Полихроније, поздрављам и клањам се кротком и боговенчаном великом цару Константину. Видео сам многе људе у белим хаљинама, а међу њима једног човека који ми рече: Пожури и реци цару Константину да не измишља нову веру.“[38]

Карактеристичан детаљ који сведочи о ускости фанатиковог историјског погледа јесте то што је старо и ново мерио границама сопственог животног памћења. Монотелитско учење, које је завладало Царством у време његовог детињства, за владавине Ираклија, он је сматрао „старом вером“.

У писму се даље говорило:

„Када сам ишао од Ираклије ка Хрисопољу и зауставио се под жарким сунцем, видео сам страшног и веома светлог човека. Стао је преда мном и рекао: Ко не исповеда једну вољу и божанско дејство, није хришћанин. Ја рекох: То је већ одредио мудри цар Константин: једна воља и једно дејство. Он одговори: Веома добро и угодно Богу.“[39]

Саслушавши Полихронијеву повељу, Оци Сабора изашли су из дворане Трулос у двориште, где је на носилима донет мртвац. На месту обећаног чуда окупило се мноштво народа.

Полихроније је положио повељу на тело покојника, али, иако је „неколико часова чекао и шапутао му“,[40] чудо се није догодило и покојник није устао.

Одјекнули су повици:

„Анатема новом Симону! Анатема Полихронију, заводнику народа!“[41]

Када су се чланови Сабора вратили у дворану Трулос, Полихронију је понуђено да исповеди веру у две природне воље и два природна дејства у Христу, у нади да је после неуспеха разумео из каквог је извора долазило његово самоуверење.

Али он није променио своја уверења, него је рекао:

„Као што је написано у повељи коју сам предао и положио на мртваца, тако и верујем у једну вољу и једно богочовечанско дејство, и ништа друго не говорим.“[42]

Сабор је одлучио да га лиши чина и монаштва, после чега је Свети сабор узвикнуо:

„Јеретику Полихронију и онима који исто мудрују са њим — анатема! Макарију, Стефану и Полихронију — анатема! Света Тројица свргла је тројицу!“[43]

После поступка који је приредио Полихроније, уследила је дуга пауза у раду Сабора, па је следеће заседање одржано тек 9. августа.

Тежећи да своје одлуке учини што убедљивијим за оне који сумњају и колебају се — из истог разлога из којег су Оци Сабора несрећном Полихронију дозволили да открије своју немоћ и безумље и тако разобличи неодрживост учења које је исповедао — Сабор је пристао да саслуша извесног презвитера Константина из Апамеје.

Он је признавао постојање двеју природа у Христу, али је истовремено проповедао да је људска воља у Христу постојала само до Голготе, а да ју је на Крсту „Господ оставио и уклонио од Себе заједно са крвљу и телом“.[44]

Ово учење, које је ширио, изложио је и пред Сабором. Истовремено је инсистирао на својој једномислености са свргнутим антиохијским патријархом Макаријем.

На ово исповедање Сабор је реаговао повицима:

„Ово је учење манихејства! Ово је вера Аполинарија! Анатема њему и његовим догматима! Анатема новом манихејству! Анатема свим јеретицима!“[45]

Свргнути Константин изведен је из дворане Трулос, а заседање Сабора завршено је многолетствијем „православном цару, миротворцу, новом Маркијану, новом Теодосију, новом Јустинијану, чувару Православља“,[46] као и папи Агатону, патријарсима Георгију и Теофану, православном Сабору и Сенату.

Изречене су и појединачне анатеме јеретицима: преминулим Теодору Фаранском, Сергију, Киру, Хонорију, Пиру, Павлу и Петру, као и још живим Макарију, Стефану, Полихронију и „Анергију, који је био епископ у Перги“.[47]

Седамнаесто заседање одржано је 11. септембра. Његов записник сачуван је само у латинском преводу. На овом заседању сумирани су резултати рада Сабора и сачињен је нацрт саборског догматског исповедања.

Свети Агатон

Последњи, осамнаести акт Шестог Васељенског сабора одржан је 16. септембра. Њиме је поново председавао цар Константин IV, који је дошао у саборску палату.

На овом заседању усвојена је догматска одредба — Орос — у којој су посебно поновљени символи вере Првог и Другог Васељенског сабора, одломци из Ороса Четвртог и Петог сабора, као и ново исповедање вере, које је подвукло и разјаснило питање једне или двеју воља у Христу:

„Такође проповедамо да у Њему постоје две природне воље и два природна дејства, нераздељиво, непроменљиво, неразлучно и несливено,[48] сагласно учењу Светих Отаца.“[49]

Класична халкидонска формула о „двема природама у Христу“, која се састоји од четири одрична одређења, у овом Оросу примењена је и на Његове две воље:

„И ове две природне воље нису једна другој супротстављене — не дао Бог — као што тврде безбожни јеретици, него Његова човечанска воља следује, не противећи се и не опирући се, већ се потчињавајући Његовој божанској и свемоћној вољи. Прослављамо два природна дејства, нераздељиво, непроменљиво, несливено и неразлучно, у истом Господу нашем Исусу Христу, истинитом Богу нашем, то јест божанско дејство и човечанско дејство.“[50]

Сабор је запретио онима који би се усудили да проповедају другачије учење: епископима и осталим клирицима свргнућем, а монасима и лаицима анатемом.[51]

Први су Орос потписала тројица папских легата: римски презвитери Теодор и Георгије и ђакон Јован, који су на Сабору представљали Светог Агатона.

После њих следили су потписи цариградског патријарха Георгија, местобљуститеља александријског престола презвитера Петра, новоизабраног антиохијског патријарха Теофана и местобљуститеља јерусалимског престола презвитера Георгија.

Следећи потпис припадао је солунском епископу Јовану, а потом су следили потписи осталих чланова Сабора — епископа или презвитера који су их представљали.

Испод свих налази се потпис цара:

„Константин, у Христу цар и самодржац Римљана.“[52]

На крају заседања цар је одржао говор у којем је изразио жељу да:

„Све Цркве Божје једним устима и једним срцем певају песму милостивом Богу нашем, правилно разумевајући реч Његове истине, и да гордост сваке јеретичке умишљености Његовом благодаћу буде потпуно уништена.“[53]

Као одговор на овај говор, цару је у име Сабора прочитана поздравна беседа. Сабор је такође упутио посланицу папи Агатону, у којој су изложене саборске одлуке.

По завршетку Сабора, у атријуму саборне цркве Свете Софије постављен је царски едикт, који је, према устаљеној пракси, саборским одлукама давао снагу државног закона.

Тако су присталицама јереси, поред црквених казни, претиле и државне санкције: чиновницима одузимање имовине и „лишење појаса“,[54] то јест отпуштање из службе, а приватним лицима прогонство „из овога нашег Царског града и из свих наших градова“.[55]

Акти Шестог Васељенског сабора имају особине које их разликују од аката претходних Сабора. Највећи део њих чине ауторитативни саборски и светоотачки текстови који су читани на заседањима.

Вођене су расправе и саслушавана јеретичка мишљења, али се на њих није одговарало толико доказима православних учесника Сабора колико сведочанствима преузетим из дела Светих Отаца.

Још једна особина Сабора јесте изузетно високо поштовање које је исказано према римском епископу, Светом Агатону. Чак ни Томос Светог папе Лава Великог на Четвртом Васељенском сабору није у Халкидону примљен са таквим поштовањем и послушношћу као посланица Светог Агатона и Римског сабора од сто двадесет пет Отаца, који је претходио Васељенском сабору.

Ипак, било би исхитрено из тога закључити да је Шести Васељенски сабор признавао посебну догматску власт Римске столице. Такву претпоставку оповргава чињеница да Оци Сабора, као ни легати Светог Агатона, нису били нимало саблажњени анатемисањем папе Хонорија.

Нико на Сабору, па ни папски легати и западни епископи који су на њему учествовали, није изговорио ниједну реч у одбрану јересијарха. Нико није покушао да његово име изостави из броја главних криваца за ширење монотелитске јереси, коју је Сабор посмртно осудио.

Према предању које се развило још од првих Васељенских сабора, цареви који су покровитељствовали јеретицима и делили њихове заблуде нису били осуђени. Тако нису осуђени ни Ираклије ни Констанс, као што се ни Други Васељенски сабор уздржао од анатемисања царева Констанција и Валента, који су се држали аријанских уверења.

Дајући завршну оцену Сабора, А. В. Карташев је, не без прекора, приметио:

„Сабор је великодушно обасуо цара похвалама због подршке Православљу. Али је потпуно прећутао два стуба Православља и мученика, чија су снага и пример несумњиво надахњивали Саборске Оце. Ни папа Мартин ни Максим Исповедник нису у огромном саборском материјалу поменути ниједном речју! То је поново учињено ради политике, јер се званично сматрало да Свети Мартин и Максим нису страдали због вере, него као политички преступници. Дакле, политички притисак је деловао и на Васељенске саборе.“[56]

Оци Сабора су, наравно, могли да помену обојицу исповедника, али Сабор у ствари није имао повода да посебно разматра њихове случајеве.

Свети Мартин и Максим нису били осуђени од Цркве, па није било ни разлога ни потребе за њиховом црквеном рехабилитацијом. Обојица су формално осуђена по политичким оптужбама, а преиспитивање њихових случајева, по самој природи ствари, није могло спадати у надлежност Црквеног сабора.

Ипак, саборско анатемисање јересијараха, укључујући и оне на којима је почивала одговорност за гоњење исповедника Православља, отворило је пут њиховом каснијем прослављењу у лику светих.

Још пре него што су папски легати отпутовали у Рим, одатле је стигла закаснела вест о упокојењу Светог Агатона, који је умро 10. јануара 681. године. Наследио га је Лав II.

Дана 13. децембра цар Константин упутио му је посланицу у којој је изложио ток саборских заседања и донете одлуке.

У одговору, састављеном већ 682. године, папа Лав потврдио је све одлуке Сабора, укључујући и анатемисање једнога од својих претходника, папе Хонорија:

„Анатемишемо изумитеље нове заблуде, наиме Теодора, епископа Фаранског, Кира, епископа Александрије, Сергија, Пира, Павла и Петра, некадашње предстојатеље Цариградске Цркве, као и Хонорија, који ову Апостолску Цркву није просветио учењем апостолског Предања, него је покушао да неоскврњену веру оскврни срамном издајом, као и све који су умрли у његовој заблуди.

На исти начин одбацујемо и анатемишемо њихове подражаваоце и саучеснике, који су некада били или сада јесу, наиме Макарија, некадашњег заводника Антиохијске Цркве, заједно са учеником његове заблуде Стефаном, и са њима Полихронија, заиста новог Симона, који се, забављајући се фантастичном прелешћу јеретичког безумља, обећао да ће васкрснути мртваца, а када се његова празна дрскост није испунила, показао се пред свима као лажов.“[57]

Папина посланица завршава се ласкавим обраћањем:

„Нека небеска благодат сачува побожну државу господара и потчини му погледе свих народа и племена.“[58]

Напомене

[1] Деяния Вселенских Соборов, т. IV, Санкт Петербург, 1996, стр. 20.

[2] У значењу „купола“ или „дворана под куполом“, од грчке речи τροῦλος.

[3] Такође Фаран или Паран.

[4] Односно икономија, домострој.

[5] Исто, стр. 22.

[6] Исто.

[7] Исто, стр. 23.

[8] Исто.

[9] Исто.

[10] Исто, стр. 25.

[11] Исто.

[12] Исто.

[13] Исто, стр. 72.

[14] Исто, стр. 75.

[15] Диотелитско учење исповеда да Христос има две воље, сагласно Његовим двема природама. Православно исповедање је истовремено диофизитско и диотелитско, за разлику од монотелитства, које се као јерес може посматрати као наставак или компромис са монофизитством, осуђеним на претходним Саборима, нарочито на Четвртом Васељенском сабору.

[16] Исто, стр. 85.

[17] Старо персијско незнабожачко веровање које је учило дуалистичком погледу на свет, према којем је све духовно и нетелесно добро, а све земаљско и телесно по природи зло, слично гностицизму.

[18] Исто, стр. 89.

[19] Исто, стр. 90.

[20] Исто.

[21] Вселенские Соборы, Москва, 2006, стр. 146.

[22] Деяния Вселенских Соборов, т. IV, Санкт Петербург, 1996, стр. 103.

[23] Исто, стр. 104.

[24] Исто.

[25] Исто, стр. 165.

[26] Исто.

[27] Исто, стр. 167.

[28] Исто.

[29] Исто, стр. 180–181.

[30] Исто, стр. 181.

[31] Исто, стр. 183.

[32] Исто, стр. 183–184.

[33] P.-P. Ioannou, Pape, concile et patriarches dans la tradition canonique jusqu’au IXe siècle, Roma, 1962, стр. 41.

[34] Деяния Вселенских Соборов, т. IV, стр. 202.

[35] Исто.

[36] Исто, стр. 203–204.

[37] Исто, стр. 207.

[38] Исто.

[39] Исто.

[40] Исто, стр. 208.

[41] Исто.

[42] Исто.

[43] Исто, стр. 209.

[44] Исто, стр. 212.

[45] Исто, стр. 213.

[46] Исто.

[47] Исто.

[48] Ова четири класична одрична израза Васељенских сабора, који се односе и на две природе Христове и на Његове две воље, у руском изворнику гласе: нераздельно, неизменно, неразлучно, неслитно.

[49] Превод Ороса вере Шестог Васељенског сабора Филипа Шафа, у: The Nicene and Post-Nicene Fathers of the Christian Church, Volume XIV, The Seven Ecumenical Councils; Акти, заседање XVIII; L. and C., Concilia, том VI, кол. 1019.

[50] Schaff, исто.

[51] „Пошто смо ове ствари са сваком пажњом и старањем формулисали, одређујемо да никоме није допуштено да износи, пише, саставља, мисли или учи другачију веру. Ко се усуди да састави другачију веру, или да је предложи, учи или преда онима који желе да се обрате познању истине, било из незнабожаца, Јудејаца или било које јереси; или да уведе нови израз или измишљену реч ради рушења онога што смо сада одредили — ако су епископи или клирици, нека буду свргнути: епископи из епископства, а клирици из клира; ако су монаси или лаици, нека буду анатемисани.“ Schaff, исто.

[52] Исто, стр. 230.

[53] Исто, стр. 231.

[54] Према руском изразу лишение пояса. Исто, стр. 254.

[55] Исто.

[56] Карташев А. В., Вселенские Соборы, Москва, 1994, стр. 442.

[57] Деяния Вселенских Соборов, т. IV, стр. 263.

[58] Исто, стр. 264.