Кратка хронологија екуменизма

КРАТКА ХРОНОЛОГИЈА ЕКУМЕНИЗМА

Представио јеромонах Спиридон Рошу на Сабрању антиекуменистичких православних хришћана у Ботошанима, 18. јуна 2017. године.

Преведено са румунског оригинала.

1. Општа разматрања о пореклу екуменизма

Порекло савременог екуменизма може се пронаћи средином деветнаестог века у Енглеској и Америци, када су почеле да се појављују прве иницијативе за уједињење различитих хришћанских конфесија, које су се погрешно самоназивале „црквама“. Тако је основан низ савеза или федерација међуконфесионалног карактера, које су предлагале заједничке молитве и филантропске активности. Године 1844. у Лондону је основана YMCA (Young Men’s Christian Association – Хришћанско удружење младих мушкараца), која се за кратко време проширила по читавом свету, имајући 1952. године четири милиона чланова организованих у десет хиљада огранака.

Године 1894. организован је женски огранак Хришћанског удружења младих мушкараца: YWCA (Young Women’s Christian Association – Хришћанско удружење младих жена). Године 1895. основана је Универзална федерација хришћанских студентских удружења.

Архимандрит Хараламбос Д. Василопулос у својој књизи „Разобличени екуменизам“ анализира делатност организација YMCA и YWCA, наглашавајући чињеницу да оне нису имале јасно утврђено учење, већ пре нејасну идеологију засновану на „хуманистичкој теорији света, у којој се не говори ни о прародитељском греху ни о спасењу душе“. Оне су неговале „окретање човека ка телу, које је чак достизало и неку врсту култа тела“ под маском унапређења здравља.

Врста образовања коју су промовисале „подстицала је попустљив став према греху и исмевање догматске истине Хришћанске Цркве. Прихватала је доброчинство као расподелу материјалних добара, али не у име Христа и Његове Цркве“, тако да су многе генерације младих одрастале у лажном хришћанству.

Штавише, како се наводи у једној америчкој публикацији из 1971. године, у појединим огранцима YWCA у Америци и Канади заступана је легализација употребе марихуане, абортуса, као и став да се Име Исуса Христа више нигде не помиње.

Термин „екуменизам“ потиче од грчке речи „οἰκουμένη“ (оикумена), која означава насељени свет, пребивалиште. Оикумена значи „насељена земља“, односно „насељени свет“. У старини је Христова Црква под оикуменом подразумевала земљу и њене становнике (Мт. 24,14; Лк. 21,25; Откр. 3,10; 12,9). Придев „екуменски“ значи „васељенски“, односно оно што се односи на читаву земљу и њено становништво.

Савремени термин „екуменизам“ измислио је и први употребио методистички пастор Џон Мот (1865–1955) на Светској мисионарској конференцији одржаној у Единбургу, у Шкотској, 1910. године, на којој су постављени темељи екуменистичког покрета.

Треба нагласити да за именовање овог покрета није употребљен западни латински термин „универзализам“, већ грчка реч „оecumenicos“ (од које потиче и реч „екуменизам“), преузета из православног језика и мишљења, али са потпуно другачијим значењем. Циљ је био прикривање стварних намера покрета употребом појма православног порекла, као и могуће поистовећивање Васељенских сабора са Светским саветом „цркава“, који би се у будућности могао прогласити за неки „Васељенски сабор“.

2. Облици организације екуменизма

Године 1948. основан је „Светски савет цркава“ (World Council of Churches – WCC).

У оквиру овог тела све религијске организације чланице прихваћене су под називом „црква“, без обзира на њихово учење, што од самог почетка ствара велику забуну и неоправдано сугерише идеју верског јединства.

На првој генералној скупштини, одржаној у Амстердаму, окупили су се представници 147 такозваних цркава, међу којима је било и неколико представника (по сопственој иницијативи) појединих православних цркава: Цариградске патријаршије, Кипарске Цркве и Грчке Цркве.

Истовремено је за првог генералног секретара Савета изабран холандски пастор Вилем Адолф Висер’т Хофт.

Јерарси Румунске Православне Цркве приступили су Светском савету цркава 1961. године, учествујући од тада на свим његовим генералним скупштинама, без претходне катихизације свештенства и верног народа и без јавне расправе о овој теми.

Године 2015. Светски савет цркава бројао је више од 345 такозваних цркава чланица из 110 земаља и територија света.

3. Идеологија екуменистичког покрета

Идеологија која стоји иза екуменистичког покрета јесте јерес која тврди да Христова Црква данас не постоји и да нико не поседује пуноћу Истине, те да ће Црква бити успостављена у будућности кроз напоре усмерене ка уједињењу такозваних цркава у оквиру екуменистичког покрета.

Према екуменистичком схватању, ниједна црква није истинска Христова Црква; али у том случају ни та истинска Црква не може настати спајањем свих тих цркава. А ако све хришћанске цркве треба да ступе у међусобне односе како би се међусобно допуњавале, онда неизбежно следи да се морају ујединити и са осталим нехришћанским религијским организацијама, тако да ће хришћански екуменизам на крају завршити у једној универзалној синкретистичкој религији.

Теоријске основе екуменизма су:

• Теорија изгубљеног јединства Цркве

Ова теорија промовише јерес да би, по принципу инклузивности, целокупно човечанство било укључено у некакво „невидљиво јединство“ Цркве кроз заједничку веру у Свету Тројицу и у Исуса Христа као Господа и Спаситеља, док би се „видљиво јединство“ остварило у оквиру Светског савета цркава путем уједињења конфесија, јединства у различитости догми и предања.

Међутим, православно учење каже да јединство Цркве никада не може бити изгубљено, јер Христос као Глава Цркве није одвојен од Свога Тела; са друге стране, поједини људи или групе људи могу се одвојити од Тела Цркве прихватањем јереси или раскола. Али то ни на који начин не нарушава ни јединство, ни јединственост, ни пуноћу Цркве.

Теорија изгубљеног јединства Цркве нарушава светоотачко учење које потврђује да јеретици нису и не могу бити названи хришћанима, јер су се грехом јереси одвојили од Бога.

• Теорија „грана“

Ова теорија има своје корене у протестантизму и заступа јерес да су различите „конфесије“, признате као „цркве“, гране „невидљиве Цркве“, те да све заједно чине истинску Цркву, као да Христос, Глава Цркве, може имати више тела.

• Теорија постојања благодати изван Једне Цркве

Ова јерес прихвата да извесне свете тајне или дејства благодати постоје и код инославних ван Цркве, у њиховим „тајнама“.

Међутим, јерес у себи садржи хулу на Светога Духа, па стога јерес и Благодат не могу истовремено пребивати на једном месту.

У вези са овом теоријом развијене су и друге теорије, као на пример:

1. Екуменистичка крштењска теорија

Овом теоријом прихвата се ваљаност крштења инославних ван Цркве, као и став да вршење крштења од стране јеретика, уз призивање три Лица Свете Тројице, чини крштенога чланом Истинске Христове Цркве, без обзира у које догме он верује.

Канони Цркве предвиђају рашчињење свештеника који не прави разлику између православних Светих Тајни и такозваних тајни јеретика.

2. Теорија апостолског прејемства ван Цркве

Ова теорија тврди да се једноставним спољашњим чином полагања руку од стране клирика на кандидате за рукоположење признаје ваљано свештенство и код инославних.

Све ове теорије довеле су до неприхватљивих пракси, осуђених Светим Канонима и Светим Оцима: најпре до заједничких молитви, а затим и до заједничких богослужења различитих обреда или тајни, па чак и до заједничког причешћивања.

• Теорија „догматског минимализма“

Ова теорија почива на јереси према којој се догмати деле на главне и споредне, а за јединство различитих конфесија потребно је само сагласје око главних догмата.

Тај концепт назива се „минимална вера“, односно вера у Свету Тројицу и у Исуса Христа као оваплоћеног Бога и Спаситеља, при чему се занемарују сви остали догмати Цркве који се проглашавају споредним.

У документу Светског савета цркава у Лими 1982. године признају се само три тајне:

• крштење,
• евхаристија,
• служба (свештенство).

Преостале четири Свете Тајне:

• миропомазање,
• брак,
• исповест,
• јелеосвећење,

обезвређују се и одбацују, чиме се пада под анатему одлука Седмог Васељенског сабора.

Практичне стратегије екуменизма

Поред наведених догматских теорија, постоје и неке погрешне практичне стратегије.

• Теорија „дијалога љубави“

Ова теорија промовисана је на скуповима Светског савета цркава путем двосмисленог и дволичног језика са циљем изједначавања свих религија које, како екуменисти тврде, имају заједнички именитељ у „Светом Духу“.

На тај начин настоји се прећутати јеванђелска Истина и заблуде јеретика како се не би „повредила њихова савест“.

У име лажне љубави, која је у стварности обмана, преговара се о истинама вере, злоупотребљавајући и погрешно тумачећи принцип икономије, за који је познато да се не примењује у догматским питањима.

• Теорија друштвеног активизма

Ова теорија има погубне последице у црквеном животу и доводи до слабљења православне догматске свести.

Под изговором општеприхваћених моралних или других вредности тежи се зближавању припадника различитих конфесија, нарочито кроз практичне активности са друштвеним значајем, које увек организују мешовите међуконфесионалне групе:

• културне активности,
• музички догађаји,
• излети,
• омладински кампови,
• студијске стипендије,
• размене искустава,
• активности заштите животне средине,
• покрети за заштиту живота,
• добротворна удружења,
• невладине организације усмерене против моралне декаденције друштва,
• мировне групе и друго.

Тамо где нема сагласности о општим начелима учења и догматима, не може постојати ни сагласност о практичним активностима које из тих начела произлазе.

4. Одступања од православне еклисиологије. Кратка историја екуменизма

Тешке грешке у односу на православно учење вере могу се уочити праћењем развоја екуменистичких активности кроз време.

1879.

Одлука Синода Васељенске патријаршије којом је дозвољено да, у недостатку јерменских свештеника и из разлога икономије, јермено-григоријанским верницима православни свештеници врше Свете Тајне Крштења и Брака, а у случају смртне опасности и Свето Причешће; при томе ти верници и даље остају чланови такозване јермено-григоријанске цркве.

1902.

Синодална енциклика цариградског патријарха Јоакима III први пут покреће питање уније са другим „црквама“ и тражи мишљење осталих помесних православних цркава. Многе цркве на овај позив одговарају позитивно.

1920.

Енциклика Васељенске патријаршије „часним хришћанским црквама свуда“ полази од идеје да „догматске разлике не могу представљати непремостиву препреку на путу сарадње ради уједињења“ и позива их да се међусобно посматрају не као „туђе и раздвојене“, већ као сродне и исте породице у Христу, као удове истог тела и сунаследнике Божијег обећања у Христу.

Поред тога, енциклика предлаже стварање „заједнице цркава“ по узору на Друштво народа, са детаљно разрађеним програмом за постизање уније.

1922, 24. јануар

Мелетије IV устоличен је за цариградског патријарха, иако је месец дана раније био канонски кажњен и свргнут са положаја архиепископа атинског због „неканонског понашања и општења са јеретицима“ у њиховим „црквама“.

1922.

Мелетије IV, као васељенски патријарх, признаје ваљаност англиканских рукоположења.

1923, јун

Васељенски патријарх Мелетије IV сазива „Свеправославну конференцију“ у Цариграду са циљем измене календара и модернизације Цркве, доносећи одлуке о скраћивању постова, необавезности свештеничких одежди, могућности брака свештенства после рукоположења и брака епископа и друго.

Убрзо су ове одлуке оспорили патријарх Дамјан Јерусалимски, Григорије IV Антиохијски, Фотије Александријски, Димитрије Српски и Свети Тихон Московски.

Стварни мотив промене црквеног календара није био астрономске природе, већ жеља да се православни богослужбени календар уједначи са западним календаром ради олакшавања будућег уједињења Православне Цркве са другим такозваним црквама.

1925, Лондон

Још је карактеристичнија одлука представника православних цркава који су присуствовали прослави Првог васељенског сабора у Лондону 1925. године.

Том приликом су, предвођени патријархом Фотијем Александријским, учествовали у богослужењу англиканске јерархије у пуним литургијским одеждама, изговарајући Символ вере и друге молитве.

Истовремено су у разговорима са англиканцима прихватили да, из разлога икономије, православни и англикански клирици међусобно врше Свете Тајне Крштења и Брака за вернике једних и других, као и опела.

1927.

На основу погрешног тумачења начела икономије, српски патријарх Димитрије причестио је шест англиканаца на Светој Литургији без њиховог православног крштења.

Међутим, као и код интеркомуније на нивоу обреда, тако су и у случају интеркомуније на нивоу Светих Тајни богослови, јерарси и синоди појединих православних цркава изјављивали да се заједничко причешћивање може допустити само на основу јединства вере.

То значи да јеретик мора јавно одбацити своје раније јереси и свечано исповедити да прихвата целокупно православно учење.

Управо тај православни принцип нарушава се делатношћу екуменизма.

Румунска Православна Црква одлучује, у односима са англиканцима, да призна ваљаност њихових тајни и интеркомунију са њима, примењујући, у новом духу, традиционално православно начело икономије.

1935, јул

Патријарх Мелетије Метаксакис је полудео и, након шест дана мучења и дубоког кајања, умро у Цириху у Швајцарској, говорећи:

„Тешко мени, поделио сам Цркву, уништио сам Православље!“

1948.

Атинагора, дотадашњи архиепископ Северне и Јужне Америке, постаје цариградски патријарх након што је патријарх Максим проглашен „ментално неспособним“ и приморан да се повуче.

Атинагора је изјавио:

„Грешимо и сагрешујемо ако мислимо да је православна вера сишла са неба, а да су остале догме и религије безвредне.“

1948, Москва

Московска патријаршија је у јулу 1948. године сазвала конференцију аутокефалних православних цркава са циљем званичног одбијања позива за учешће на генералној скупштини у Амстердаму августа исте године, када је основан Светски савет цркава.

На конференцији су се посебно истакли реферати архиепископа Светог Луке Кримског и епископа Светог Серафима Собољева.

Свети Серафим је екуменизам окарактерисао као јерес против догмата о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, како га исповедамо у Символу вере.

Испитујући једно по једно ова четири својства Цркве, показао је како их екуменизам изопачује ради стварања нове „екуменске цркве“, у којој би били окупљени сви јеретици заједно са лажним православцима.

Свети Серафим је говорио:

„Православни екуменисти фалсификују Предање и Свето Писмо тако да се девети члан Символа вере више не може препознати. Из тога произлази мешавина истине и лажи, Православља и јереси, што православне екуменисте доводи до крајњег изопачења истинског појма Цркве, утолико пре што су они, као чланови Православне Цркве, истовремено и чланови ‘екуменске цркве’, односно неке врсте свеопште заједнице са безброј јеретичких огранака.

Требало је заувек да држе Христове речи: ‘Ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник.’ (Мт. 18,17).“

Упркос овим значајним сведочанствима, коначна одлука конференције из 1948. године по питању екуменизма није садржала чврст и принципијелан православни одговор, већ је усвојено околносно решење које је остављало могућност да се екуменизам под другим околностима ипак призна.

1948, Амстердам

Основан је такозвани „Светски савет цркава“ (WCC), који је у почетку окупљао 147 „цркава“.

Од самог почетка пуни чланови постају Цариградска патријаршија, Кипарска Црква и Грчка Црква.

1950, Торонто

Уз учешће православних састављен је документ под називом „Црква, цркве и Светски савет цркава“, који садржи бројна јеретичка учења у односу на православну еклисиолошку догму.

1954, Еванстон

Одржана је Друга генерална скупштина Светског савета цркава.

Православни делегати су отворено изјавили да су одлуке скупштине толико одступиле од православног учења о Цркви да се више не могу прихватити.

Уместо заједничког текста, изнели су посебне изјаве у којима су јасно показали да се православна еклисиологија суштински и дубоко разликује од протестантске еклисиологије и да је немогуће саставити заједничку декларацију.

1961.

Под притиском комунистичких политичких власти, јерарси који су се налазили на највишим руководећим положајима у помесним православним црквама социјалистичког блока приступили су Светском савету цркава без претходне катихизације и без саветовања са свештенством и православним верницима.

Од тог периода отварају се и билатерални богословски дијалози са римокатолицима, монофизитима и другима.

Резултати тих дијалога и процена последица потписаних споразума нису били јавно објављивани нити објашњавани свештенству и верном народу.

Лажни екуменистички дијалози са другим јеретичким конфесијама учвршћују погрешно учење да су Православље и остале псеудоцркве и конфесије једнаки путеви који воде ка спасењу.

1961, Њу Делхи

Четврта генерална скупштина Светског савета цркава.

Од овог тренутка православни делегати престају да дају посебне изјаве у односу на званичне декларације Светског савета цркава, иако се екуменистичко еклисиолошко учење ни најмање није приближило православном учењу.

Другим речима, православни делегати присвајају званичну еклисиолошку доктрину екуменизма.

1961. и 1963, Родос

Почетак рада Свеправославних предсаборских конференција.

Свеправославна конференција препоручује интензивирање делатности свих „цркава“ у Екуменском покрету, који „себи поставља као циљ обнову видљивог јединства Цркве према начелу јединства у различитости и у заједници“, при чему је циљ екуменизма поновно откривање „евхаристијске основе“ видљивог јединства.

1964, 6. јануар

Васељенски патријарх Атинагора и папа Павле VI састају се у Јерусалиму и заједно се моле у Храму Гроба Господњег.

Приликом њиховог уласка избија пожар који доводи до нестанка електричне енергије у читавом храму.

1964, Архус

Православна Црква започиње незванични билатерални дијалог са антихалкидонцима, на иницијативу, под надзором и уз финансијску подршку Светског савета цркава.

Заједничка изјава из Архуса, између осталог, наводи:

„Препознајемо једни друге у истој православној вери Цркве. Петнаест векова историје није нас одвојило од вере наших отаца.“

Ове запањујуће тврдње настоје да наметну мисао да монофизитски јеретици никада нису били осуђени ни на васељенским ни на помесним саборима.

1965, 7. децембар

Васељенски патријарх Атинагора и папа Павле VI истовремено „укидају анатему из 1054. године“.

Анатема је била изречена против папских јереси како би заштитила православне од учења која не воде спасењу него пропасти.

Овим „укидањем анатеме“ Атинагора проглашава да су папа и његови следбеници били неправедно анатемисани, да је Црква погрешила када је сматрала папска учења лажним и да је, у ствари, римско папство део Православља.

У једној изјави Патријаршије стоји:

„Уклањање међусобних екскомуникација обнавља канонске односе између Старог и Новог Рима. Ова обнова представља канонску неопходност…“

Међутим, изостављена је суштинска чињеница да папистички јеретици нису пружили никакав доказ о одрицању од јеретичких учења која су довела до раздвајања, већ су временом додали и нове заблуде које их чине потпуно страним Православној Цркви.

Од тог тренутка више манастира и скитова на Светој Гори престаје да помиње патријарха Атинагору на богослужењима и у Светим Тајнама.

Патријарх Српски Герман уводи Српску Православну Црву у Светски Савет Цркава. (прим. прев.)

1967, новембар

На таласу снажних протеста заснованих на светоотачком и канонском предању, већина светогорских монаха оштро се супротставља „укидању анатеме из 1054. године“.

1968.

У Божићној посланици патријарх Атинагора тврди да ће се „народ Христов“, римокатолици и православни, ујединити и без помоћи јерараха и богослова.

Такође објављује да је име папе Павла VI унео у диптихе Васељенске патријаршије.

Диптиси су списак православних епископа који се помињу током Божанствене Литургије.

Патријарх Српски Герман постаје предсеник Светског Савета Цркава и остаје на том положају до 1975. године.

1971, фебруар

Папа и патријарх Атинагора размењују писма узајамног признавања својих „цркава“.

Патријарх Атинагора јавно објављује да даје Свето Причешће римокатолицима и протестантима.

1972, јул

Умире васељенски патријарх Атинагора и бива сахрањен у затвореном ковчегу, што је необичан случај за православног епископа.

Наслеђује га Димитрије, који обећава да ће наставити „екуменску политику“ свога претходника.

Истовремено Света општина Свете Горе издаје окружницу којом позива на наставак литургијског помињања васељенског патријарха, јер је, како се наводи, „успостављена нова клима“.

Ипак, у септембру је још увек седам светогорских манастира одбијало да литургијски помиње патријарха:

• Есфигмен,
• Каракал,
• Симонопетра,
• Свети Павле,
• Ксенофонт,
• Григоријат,
• Кастамонит.

1974, март

Патријарх Димитрије изриче санкције против тринаест свештеника и монаха због литургијског непомињања.

Међу њима су били:

• архимандрит Атанасије, игуман Есфигмена,
• архимандрит Евдоким, игуман Ксенофонта,
• архимандрит Дионисије Григоријатски,
• архимандрит Андреј из манастира Светог Павла.

1975, Крит

У оквиру Комисије „Вера и поредак“ Светског савета цркава одржано је такозвано православно богословско саветовање.

У извештају стоји:

„Што се тиче проблема општег хришћанског јединства, на саветовању је примећено да Православна Црква не захтева од осталих хришћана да пређу у Православље приступањем Православној Цркви, него позива да све цркве и традиције што дубље проникну у пуноћу апостолске вере.“

1975.

Исповедање вере Тијатирског митрополита Атинагоре Кокинакиса из Велике Британије проглашава да су епископство и свештенство англиканаца, Копта, Јермена, римокатолика и православних подједнако ваљани.

Следствено томе, и тајне англиканаца и римокатолика сматрају се тајнама Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Такође се тврди да је:

„Погрешна идеја да је масонство религија.“

1975, Најроби, Кенија

Пета генерална скупштина Светског савета цркава, под темом „Помесне цркве и васељенска Црква“, наглашава да је циљ сарадње на екуменском нивоу усмерен пре свега ка постепеној интеграцији хришћанских конфесија у екуменски консензус Цркве свих времена и свих места.

1980, јун, Атланта, Џорџија, САД

Архиепископ Јаковос, поглавар Грчке архиепископије Северне и Јужне Америке, служи до тада незабележено екуменистичко богослужење заједно са:

• римокатолицима,
• протестантима,
• баптистима,
• лутеранима,
• презвитеријанцима,
• уједињеним методистима,

па чак и са представницима јудејске религије.

1982, Лима

Усвојен је документ BEM из Лиме, који признаје протестантске „тајне“:

• крштење,
• евхаристију,
• службу (свештенство).

Међутим, одбацивањем четири Свете Тајне:

• миропомазања,
• исповести,
• брака,
• јелеосвећења,

неизбежно се поништавају и прве три, јер се све изобличавају у јеретичком смислу.

1983, јул–август

Синод епископа Руске Заграничне Цркве на сабору у Ванкуверу, у Канади, објављује:

„Онима који нападају Цркву Христову учећи да је Христова Црква подељена на такозване ‘гране’ које се разликују у учењу и начину живота, или да Црква не постоји видљиво већ ће бити створена у будућности када се све ‘гране’, секте, деноминације, па чак и религије сједине у једно тело; и који не праве разлику између свештенства и тајни Цркве и свештенства и тајни јеретика, већ говоре да су крштење и евхаристија јеретика делотворни за спасење; зато онима који свесно опште са наведеним јеретицима или проповедају, шире или бране нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или наводног уједињења раздвојених хришћана — анатема!“

Недостаје, међутим, јасно навођење конкретних екуменистичких јересијарха који би требало да буду подвргнути тој анатеми.

1987, новембар

Васељенски патријарх Димитрије и његово свештенство саслужују на римокатоличкој миси заједно са папом Јованом Павлом II у Риму.

Патријарх, међутим, не прима римокатоличку хостију.

1989, октобар

Патријарх Партеније Александријски поново изјављује да је:

„Мухамед апостол Божији… човек Божији који је радио за Царство Божије“,

и да:

„Када говорим против ислама или будизма, не налазим се у сагласности са Богом.“

Овде се потврђује јеретичко учење да хришћани и мухамеданци поштују истога Бога.

1989, Тексас

Конференција Светског савета цркава наглашава карактер и коначни циљ екуменистичког покрета:

„Екуменски покрет има свеобухватан и недељив карактер. Постоји један јединствени екуменски покрет отворен за све цркве, тако да ниједна црква не може тврдити да је центар тог покрета, који је већи од сваке појединачне цркве и који обухвата све цркве.“

1990. и 1993, Шамбези

Прихватање монофизитске јереси

После такозваног историјског сусрета у манастиру Анба Бишој у Египту (20–24. јун 1989), где је Заједничка комисија за богословски дијалог између Православне Цркве и „Оријенталних православних цркава“ усвојила Прву заједничку христолошку декларацију, екуменистички православни су се одрекли назива „нехалкидонске цркве“, који је замењен термином „Оријенталне православне цркве“.

У Шамбезију 1990. године учињени су следећи кораци ка признавању севиријанске јереси, према којој се божанска и човечанска природа након оваплоћења сједињују у једну „сложену природу“ Спаситеља.

У Заједничкој декларацији стоји да су се обе стране, православни и нехалкидонци, сагласиле:

„Да су природе, са својим енергијама и вољама, ипостасно и природно сједињене несливено, непромењиво, нераздељиво и неразлучно, и да се разликују само у мишљењу.“

У Другој декларацији из Шамбезија (1990) препоручено је православним црквама да укину анатеме и осуде изречене против свих монофизитских сабора и јересијарха које су Свети Оци осудили почев од Четвртог васељенског сабора у Халкидону.

Екуменистички дијалог између православних и монофизита има за циљ међусобно црквено признање и заједничко причешће као спољашње знаке заједнице, без одрицања монофизита од својих јереси.

1991, Канбера, Аустралија

Седма генерална скупштина Светског савета цркава у Канбери одржана је под темом:

„Дођи, Свети Душе, обнови целокупну творевину.“

Скупштина учвршћује екуменистичко виђење новог деловања Светога Духа у нашем времену и проглашава исти лажни дух мира:

„Цркве су данас позване да поново исповеде своју веру и да се покају за тренутке када су хришћани ћутали пред неправдом или претњама миру.“

Ово показује да су екуменистичка сабрања у великој мери усмерена на друштвене и политичке проблеме света, иако за то немају никакво црквено овлашћење.

1993, 17–24. јун, Баламанд, Либан

Озваничење теорије „грана“ увођењем термина „сестринске цркве“

У овом богословском споразуму између екуменистичких православних и паписта прихваћено је да је папска јерес „сестринска црква“ са важећим тајнама и апостолским прејемством.

У документу се такође признаје да би Васељенска Црква, коју исповедамо као Православну Цркву, била непотпуна без заједништва са такозваном Римокатоличком црквом.

У том циљу користи се аналогија људског тела које не може бити потпуно без оба плућна крила, односно без две „цркве“ у екуменистичком схватању.

Светогорски оци, аутори Писма Свете Општине против Баламандског споразума и јереси „сестринских цркава“, писали су:

„Савремена Римска црква је црква новотарства, фалсификовања списа Светих Отаца, изопачавања Светога Писма и одлука Светих Сабора. Тешке богословске разлике, као што су Filioque, папски примат и непогрешивост, створена благодат и друге, добијају опрост, а ствара се унија без икаквог догматског јединства.“

1995, фебруар, Патмос

Састанак на Патмосу представља један од ретких критичких ставова према екуменистичком дијалогу.

Тада су православни патријарси заузели оштрији став, противећи се прихватању хомосексуалности и лезбејства као нормалних сексуалних оријентација које би сви хришћани требало да толеришу.

Као последица става који је Православна Црква изразила на Патмосу, Грузијска и Бугарска патријаршија повукле су се из Светског савета цркава 1997. и 1998. године.

1995, 29. јун

Васељенски патријарх Вартоломеј посећује папу у Риму и „саслужује историјску литургију у базилици Светог Петра“.

Током службе гром погађа куполу храма.

Ипак, патријарх не прима хостију коју је благословио папа.

1998, 9. април

Свети синод Бугарске Цркве доноси одлуку о иступању из екуменистичког покрета.

1998, август–септембар, Хараре, Зимбабве

На последњој генералној скупштини Светског савета цркава у двадесетом веку, одржаној под темом:

„Обратите се Богу. Радујте се у нади“,

усвојена је „Политичка декларација Савета за будућност“, а учињен је још један корак ка унапређењу православно-протестантског дијалога стварањем посебне мешовите комисије.

1998, 30. август, Букурешт

Одржан је дванаести међурелигијски молитвени скуп Заједнице Светог Егидија под називом:

„Мир је име Божије“.

На њему су учествовали бројни јерарси Румунске Православне Цркве.

Уопштено говорећи, присуство православних јерараха на скуповима Заједнице Светог Егидија од самог почетка представљало је сталну појаву.

1998, 8. октобар

Свети синод Грузијске Цркве осуђује:

• споразуме из Шамбезија,
• Баламанд,
• Антиохијски споразум,
• употребу новог пасхалног календара у Финској Православној Цркви,
• теорију грана,
• заједничке молитве са инославнима,

и иступа из екуменистичког покрета.

1998, 30. новембар, Фанар

У свом обраћању папској делегацији патријарх Вартоломеј изјављује:

„Наши преци, од којих смо наследили ову подељеност, били су несрећне жртве змије, извора сваког зла; сада су у рукама Бога, Праведног Судије… И ти људи, који су били узрок раскола, сада су у рукама Бога, Праведног Судије.“

Васељенски патријарх се овим речима супротставља и одбацује праведну борбу Светих Отаца за одбрану Православља.

2002, јануар, Асизи

Папа позива све религије света у Асизи ради молитве за мир човечанства и за јединство.

Учествују представници свих православних јурисдикција, заједно са протестантима, Јеврејима, хиндуистима, будистима, муслиманима, таоистима, шинтоистима и афричким шаманима.

Током скупа одржане су две екуменистичке службе:

• једна за све религије,
• друга за све хришћанске деноминације.

Прва је укључивала заједничке молитве, призивање свих божанстава и различите ритуале који су требали да покажу јединство, док је друга приказивала хришћанско јединство кроз причешћивање из заједничке чаше.

Овде се јасно показује циљ екуменизма: усклађивање и уједињење хришћанства са свим паганским религијама.

2002.

Представници Васељенске патријаршије одобравају правилник о „конфесионалној“ и „међуконфесионалној“ заједничкој молитви на скуповима Светског савета цркава.

2006, фебруар, Порто Алегре, Бразил

На Десетој генералној скупштини Светског савета цркава екуменистички православни прихватају став:

„Свака црква је саборна и не само делимично; она је саборна, али не у својој пуноћи, и своју саборност остварује онда када је у заједници са другим црквама.“

(„Еклисиолошки текст“, параграф 6)

Такође је у истом документу својство Цркве признато свим протестантским јеретичким „црквама“ Светског савета цркава, а мноштво њихових заблуда и лажних учења прихваћено је као:

„различити начини изражавања исте вере“

и као

„разноврсност дарова Светога Духа“.

2006, 30. новембар

Папа Бенедикт XVI посећује Цариград и присуствује богослужењу које служи патријарх Вартоломеј.

Седи на епископском трону, обучен у богослужбене одежде, активно учествује у Божанственој Литургији у патријаршијском храму и указује му се част као православном епископу.

2007, 8–15. октобар, Равена, Италија

„Позивања Равенског документа на апостолску веру, на тајне увођења у Цркву, на свештенство, Евхаристију и апостолско прејемство дата су са таквом природношћу у односу на Римокатоличку цркву да би неко могао поверовати да је Римокатоличка црква православна у свим овим питањима.

Из Равенског документа произлази тежња да се питање папског примата третира као нормализација папских привилегија, а не као дубоко богословски проблем који се односи на саму тајну Христову.“

Архимандрит Георгије Капсанис, игуман манастира Григоријат на Светој Гори.

2008, 6. јануар

Епископ Софроније Орадски из Румунске патријаршије саслужује Велико освећење воде заједно са унијатским гркокатоличким епископом града Ораде.

2008, 25. мај

У до тада незабележеном чину који је потресао читав православни свет, митрополит банатски Николај Корнеану из Румунске патријаршије јавно се причешћује у унијатској цркви у Темишвару заједно са унијатским епископом, римокатоличким бискупом и папским нунцијем.

После реакција православних верника, после месец и по дана Синод Румунске Цркве доноси одлуку којом се сваком члану Православне Цркве, клирику или мирјанину, забрањује причешћивање или саслуживање тајни и обреда са инославним клирицима под претњом рашчињења или одлучења.

Међутим, избегава се указивање на чињеницу да је управо учешће Румунске Православне Цркве у екуменистичком покрету прави узрок скретања појединих јерараха ка јереси, а истовремено није примењена никаква канонска казна против митрополита Баната.

2013, Бусан, Јужна Кореја

На Десетој генералној скупштини Светског савета цркава Његово Високопреосвештенство Нифон Трговиштански, представник Румунске Православне Цркве, изјављује:

„Јединство Цркве је изгубљено и у свом садашњем облику, пошто је подељена, Црква је мањкава са становишта Светих Тајни. Сви људи су браћа у Христу, а хришћанско Свето Крштење представља само виши, мистички степен духовног сродства које већ постоји међу њима.“

Ниједан јерарх Светог синода Румунске Православне Цркве није уочио тежину ових изјава нити затражио објашњење, а још мање канонске мере, што би било исправно.

2014, мај, Јерусалим

Сусрет папе Фрање и васељенског патријарха Вартоломеја.

У заједничкој декларацији коју су потписали стоји:

„Наш братски сусрет данас представља нову и неопходну етапу на путу јединства ка којем нас једино Свети Дух може водити, ка заједници у законитој различитости.

…Иако смо свесни да се јединство пројављује у љубави према Богу и љубави према ближњем, са нестрпљењем очекујемо дан када ћемо коначно заједно делити Евхаристијску трпезу.“

Још једном се на тежак и неприхватљив начин показује тежња ка помирењу Православне Цркве и папске јереси без икаквог покајања са стране потоње.

2014, септембар, Сеул, Јужна Кореја

Самит мира који организују Светски савез религија и организација „Небеска култура, светски мир, обнова светлости“.

Представници главних светских религија потписали су свечани споразум о јединству религија који:

„представља ново обећање религија да се безусловно и без дискриминације уједине ради постизања истинског мира.“

Споразум гласи:

„Обавезујемо се пред Богом, пред свим народима света и пред заговорницима мира да постанемо једно под Богом кроз јединство религија.“

Практично, овај споразум представља веома важан корак ка будућем отпадничком уједињењу свих религија у једну глобалну религију која ће имати и једног вођу, како показују апокалиптичка пророштва.

2015, 10. септембар, Фанар

У свом говору патријарх Вартоломеј изјављује да је противљење плановима Васељенске патријаршије за „екуменско јединство“ — демонско.

Заправо, патријарх тврди да је свако противљење демонско и клеветничко, што у потпуности одговара ставу папизма, „сестринске цркве“ Фанара.

Из овога се види да су најватренији заговорници екуменизма уједно и његови најогорченији противници православног отпора.

2015, 25. септембар, Њујорк

Током папине посете меморијалу 11. септембра одржана је међурелигијска служба у којој је учествовао и православни архиепископ Америке.

2016, 2–3. фебруар

Током заседања Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве његови чланови су изјавили да, у свом садашњем облику, нацрти докумената Светог и Великог Сабора не нарушавају чистоту православне вере нити одступају од канонског предања Цркве.

Ово је оцењено као нова победа екуменистичких јеретика над православном свешћу пуноће Руске Православне Цркве.

2016, 12. фебруар, Хавана, Куба

Заједничка декларација папе Фрање и патријарха московског Кирила, из које издвајамо:

„Са радошћу смо се срели као браћа у хришћанској вери.“ (1)

„Упркос овом заједничком предању првих десет векова, католици и православни су готово хиљаду година лишени евхаристијског општења.“ (5)

„Свесни постојања бројних препрека, желимо да наш сусрет допринесе обнови тог јединства које Бог жели и за које се Христос молио.“ (6)

„Верујемо да мученици нашег времена, који припадају различитим црквама, али су уједињени заједничким страдањем, представљају залог јединства хришћана.“ (12)

2016, април, Лезбос

Заједничка декларација папе Фрање и архиепископа атинског Јеронима, између осталог, наводи:

„Са своје стране, повинујући се вољи Господа нашега Исуса Христа, чврсто и свесрдно смо одлучили да појачамо напоре ради унапређења пуног јединства међу свим хришћанима.“

2016, 16–27. јун, Колимбари, Крит, Грчка

Одржавање „Светог и Великог Сабора“

Кроз документе које су потписали и усвојили представници десет помесних цркава прихваћени су мешовити бракови између православних и инославних, супротно Светим Канонима Цркве.

Том приликом је такође прихваћен историјски назив „цркве“ за инославне, иако је то било осуђено стотинама година раније на Православном сабору у Јерусалиму 16. марта 1672. године, када је анатемисано Исповедање вере васељенског патријарха Кирила Лукариса због калвинистичко-реформаторских утицаја.

Псеудосабор на Криту намеће јерес екуменизма као званичну доктрину Цркве и представља круну више од сто година настојања у вези са учешћем православних представника у екуменистичком покрету.

2016, 15–21. септембар, Кјети, Италија

На заседању мешовите комисије за дијалог између екуменистичких православних и паписта, православни представници признају папски примат.

Представници Бугарске Цркве нису присуствовали овом састанку.

2016, септембар, Јерусалим

Фестивал „Мекудешет“, хебрејски израз који означава брак (освећење), окупља „три велике монотеистичке религије“:

• хришћанство, представљено папистима,
• јудаизам,
• мухамеданство,

у новом облику међурелигијског и духовног сусрета под називом:

„Амин — Дом молитве за све вернике“.

У оквиру овог скупа представници три вере позвани су да заједно разговарају, проучавају, певају и моле се у једном привременом заједничком молитвеном простору.

Организатор фестивала је група у Израелу која себе назива „Разбијачи граница“ (The Borders Dissolvers), активна у различитим културним областима са циљем мењања постојеће стварности.

На интернету су се појављивали и наслови о рушењу граница и заједничком богослужењу истом богу.

Још једном се показује циљ екуменизма: синкретистичко уједињење хришћанства са нехришћанским религијама.

2017, мај

Патријарх московски и све Русије Кирил изјављује:

„Знам да овде има и хришћана и муслимана; сваки се обраћа једном истом Богу Творцу, и ево, као одговор на то добијамо стварну божанску помоћ.“

Овде се појављује јеретичка идеја према којој муслимани поштују истога Бога као и хришћани.

2017, април, Женева

Патријарх Вартоломеј отворено признаје шта је био циљ „сабора“ на Криту:

„На крају је учешће православних у напорима за помирење и јединство хришћана у оквиру онога што се назива ‘Екуменски покрет’, које је до сада било засновано на одлукама донетим појединачно од стране аутокефалних цркава или у оквиру Свеправославних конференција, морало бити саборски потврђено, јер је то аутентичан начин формулисања јединственог става Православне Цркве.

Ми православни“ — при чему се мисли на екуменисте и оне који су у општењу са њима — „чврсто смо уверени да Екуменски покрет и Светски савет цркава имају за циљ и разлог постојања испуњење последње Господње молитве: ‘Да сви једно буду’ (Јн. 17,21)…“

Овим се настоји избрисати разлика између Православља и јереси, а затим остварити јединство свих у отпадништву.

2017, 28. април, Каиро

Екуменистичка молитва у којој учествују папа Фрања, васељенски патријарх, патријарх Александријски и поглавари монофизита.

Морамо нагласити да у претходном хронолошком прегледу нису наведени сви догађаји екуменистичког покрета, већ само они које смо сматрали најзначајнијим.

Закључци

Из свега што је горе изложено јасно се види да сва екуменистичка настојања имају за циљ да увере човечанство како су најпре све псеудоцркве и такозване хришћанске конфесије, а потом и све религије, различити али једнако вредни путеви који воде спасењу.

Из тога произлази страшна хула и јерес да Спаситељ није ни требало да се оваплоти, да није било неопходно да пострада на Крсту и да није било потребно да оснује једну једину Цркву са једним јединственим Апостолским Предањем, за чију су се Истину сви редови Светих борили и жртвовали током две хиљаде година па све до данас.

Екуменистички јеретици нуде варљиво решење у виду стварања глобалне религијске структуре у којој би сви људи могли живети у миру, слози и земаљској срећи без обзира на то коју веру исповедају, стремећи само остварењу одређених хуманистичких идеала који немају никакве везе са учењем и животом Истинске Цркве.

Ми, овде присутни свештеници и православни хришћански народ који представљамо, а који смо престали да помињемо јерархе који су потписали документе са Крита, као и остале јерархе који те документе прећутно подржавају, исповедамо да никада нећемо прихватити јерес екуменизма, свесни да ћемо само на тај начин остати непоколебиво у Христовој Цркви, то јест у Истини.